Momo Kapor: Mrtva priroda
Kada se najzad vrate preko okeana da ostave umorne kosti u starom kraju, selo ih ženi devojkama mlađim za pola veka. Sede sa štapovima među nogama, grejući se na suncu što im blešti na zlatnim zubima. Dotrajali, nasmrt umorni rudari Kolorada, ribari Luizijane i ostrigari Merilenda sa reumom u kostima, drvoseče Oregona bez svih prstiju na rukama, graditelji Vašingtona proširenih vena, večno poginuti berači sa kalifornijskih plantaža, krivonogi stočari Montane, sušičavi kesonci reke Hadson... Ispred njih - ljeskavo more i potrošeni životi što zamiču za horizont boje sedefa. Pred njima izribani drveni sto pod lozom; na stolu boca crnog, slane srđele iz salamure i grudva kozjeg sira - jela koja su tako dugo želeli, a koja ne smeju sada ni da okuse, jer su preteška za njihove želuce. Sede i gledaju svoje uznemirene mlade žene kako prostiru plahte po teraci: preplanule listove i bele butine koje sevnu kada se sagnu nad rublje, snažne mišice punih ženskih ruku, topla pazuha i sjaj beonjača - nisu se sa njima voleli ni prošle noći, niti ikada pre ili posle, jer su to lažne ženidbe na koje su ih prisilili običaji predaka - povratnika,da američke penzije, kada uskoro umru, ostanu u selu samohranim udovicama još jedan ljudski vek.
