Momo Kapor: Detinjasto dete
Ma nisam se čestito ni okrenuo oko sebe kad vreme prolete; dok dlanom o dlan, a ja - otac!
Sin mi, neki Saša.
Liči na mene ili na majku, i obratno.
I sad, u piljarnici mi još govore "bato", a tamo, već me zovu na roditeljski sastanak. Uvučem se, naravno, u poslednju klupu. Poslednja klupa je zgodna za sedenje. Nekada smo u njoj pušili, spavali i igrali poker.
- A sada, uzmite hartiju i olovke i pišite raspored časova!
Učiteljica - zgodna maèka! Noge joj idu pravo iz ramena. Ne, iz vrata! A roditelji, da te uhvati tuga: debeli i ocvali. Čisti štreberi. Uhvatim zaklon iza jedne roditeljke u bundi i spremim se za knjavanje. Šušte hartije, škripe olovke, baš lepo, kao nekad ...
- Hej, vi u zadnjoj klupi!
Pravim se da nisam čuo. Šta znam kome viče?
- Vi sa naočarima! Vama govorim ...
- Je l' meni? - pravim se šašav.
- Vama!
- Izvolite, učiteljice?
- Nastavnice... - ispravi me ona.
- Izvolte, nastavnice?
- Drugarice nastavnice...
- Drugarice nastavnice.
- Što ne pišete kad diktiram?
- Molim?
- Vas to ne zanima, je l' te?
- Zanima me - kažem - kako me ne bi zanimalo?
Štreberi poodvajali oči i uši; samo zijaju u mene. Bunda se pomerila u stranu pa se lepo vidim čitav, nema više zaklanjanja.
- Dobro - kaže učiteljica - pa, kome ja onda diktiram?
- Nama diktirate... - kažem.
- Za koga ja cepam svoje grlo?
- Za nas cepate svoje grlo.
- Onda, šta?
- Nemam olovku.
- Nemate olovku?
- Nemam.
- Jeste li ga čuli?
Čuli su.
- Nema olovku!
- Nemam.
- Čiji ste vi roditelj?
- Sašin.
- Sašin? A šta ste po zanimanju?
- Humorista.
Kakvo mi je pa to zanimanje biti humorista, mislim se u sebi, a oni
nastavljači vrste samo me razgledaju. Uhvatili humoristu!
- Humorista, a nema olovku! - kaže učiteljica. - Kakav ste vi humorista
kada nemate olovku?
- Ja uglavnom mašinom, da izvinite... A mašina je redakcijska; ne
dozvoljavaju da se iznosi!
- Dobro, ima li ko da pozajmi olovku našem humoristi?
Roditelji ćute li ćute i samo me gledaju. Kako bi me tek gledali da sam
nešto satiričar?
Učiteljica mi daje olovku:
- Samo da mi je posle vratite!
- Ne kradem olovke.
- Niko vam i ne kaže da kradete.
I tako, ponovo škripe olovčice, šušte hartije, a ja sve iza bunde...
- Šta je sad opet?
- Molim?
- Pitam, šta je sad opet sa vama, zašto ne pišete?
- Nemam na čemu.
- E, ovo je zaista... - ne reče šta. - Ima li ko parče hartije?
Bunda se naglavačke baci u svoju torbu. Posle nekog vremena izvuče kalendarčić u koži. Hoće li, neće li - neće. Žao joj septembra, pa skloni kalendarčić, a meni pruži maramicu od hartije.
- Gde smo ono stali ? - pita učiteljica.
- Petak...
- Vi posle prepišite do petka!
Onda poče da nam opisuje decu. Neka Vesna: već zna i ćirilicu i latinicu. Dejan - čudo od deteta. Snežana - pravi talenat! Lina: izvanredno crta. Milena: već sam je izdvojila za hor, takav glas ... Goran: pravo je zadovoljsto raditi sa takvom decom. Miša: uredan.
I kako spomene koje dete, nastavljači vrste se samo tope od sreće.
- Saša...
Tu se i ja rasplinem. Čekam da kaže: nestašan, ali inteligencija izvanredna.
Učiteljica me gleda, pa kaže:
- Slušajte, da vas nešto pitam...
- Izvolte, nastavnice?
- Drugarice nastavnice...
- Drugarice nastavnice.
- Zašto se vaš sin neprestano smeje?
- Molim?
- On se stalno smeje.
- Pa šta?
- Mislim, on me neprestano gleda i smeje mi se.
- Nestašan a inteligentan, a?
- Da vas pitam, jeste li ga vodili lekaru?
- Lekaru?
- Možda je po sredi neki organski poremećaj, neki grč! Neki tik? Šta ja znam? To je strašno detinjasto dete...
- Kako mislite poremećaj?
- On se smeje i onda kada ništa nije smešno.
- Znate, pojam smešnog po Bergsonu...
- Ostavite sad Bergsona! Pitam ga, na primer, šta je sad opet smešno, da se i mi malo smejemo?
- A on?
- Ništa. Samo se smeje...
- Kako se smeje?
- Onako u sebi... Šta mu je toliko smešno, molim vas?
- Pojma nemam - kažem - zaista vam ne bih umeo reći šta mu je toliko smešno. Možda se samo smeši?
- Rekla sam: smeje! Jer to nije smešak nego čist smeh! Valjda ja znam šta je smeh? Nećete me vi učiti! On se smeje. Istina, on se smeje u sebi, bez glasa, ali se ipak smeje!
- Pa, šta da radimo?
- Kažite mu da prestane. Vi ste mu otac!
- Slušaj ti! - kažem Saši. - Zašto se stalno smeješ?
- Onako.
- Kako, onako?
- Onako, bez veze...
- Pa dobro, a šta ti je toliko smešno?
- Sve mi je smešno... - kaže Saša i smeje se, istina u sebi, ali opet - smeje se!
Šta da radim? Berberska deca uvek podšišana, obučarska obuvena, zubarskoj deci zubi plombirani, fudbalerima čak i ćerke pikaju loptu, francuska deca - Francuzi! Šta ostaje deci humorista nego da se cerekaju? Šta im to drugo roditelji mogu da pruže?
- Slušaj ti - kažem Saši - nemoj da se smeješ!
- Neću - kaže, a smeje se i dalje.
- Pazi, sine - savetujem Sašu - kad god ti se smeje, a ti zamisli nešto tužno i odmah ćeš prestati da se smeješ!
- A šta tužno?
- Pa, na primer, zamisli da ti je tata humorista!
- Zamislio sam - kaže Saša.
- I?
- Svejedno mi je smešno! - kaže i iskida se dete od smeha.
- Moraš da radiš sa njim - kaže mi Sašina mama. - Potpuno si zapustio dete...
I tako počneh da radim.
Čitao sam mu naglas novine, vodio ulicama prepunim sumornih lica, puštao televiziju... Objašnjavao mu gde živi. Objašnjavao mu kakav je svet i šta ljudi rade jedni drugima.
- Mali napreduje - kazala je na idućem roditeljskom sastanku učiteljica - manje se smeje. Ali još nismo sasvim zadovoljni! Nastavite da radite sa njim! Napredak je očigledan...
Sabrali smo moje prihode, čitali izveštaje o poplavama, išli na dosadne nedeljne posete rođacima. Slikali se u automatu i posle razgledali svoje fotografije i - učiteljica je najzad bila zadovoljna.
Istina - rekla je - on se još ponekad nasmeši, ali, uglavnom, to više nije ono isto dete! Mnogo je manje detinjast. Ne možemo da ga prepoznamo! Postao je ponos škole. Tako je ozbiljan i disciplinovan. Vidite šta se sve postigne kada se samo malo radi sa detetom ...
- Hajde, nasmej se malo! - zasmejavam Sašu. - Nedelja je, danas se ne radi, možeš se smejati koliko hoćeš! Dozvoljeno je ...
- Ne mogu... - kaže on snuždeno.
- Zašto ne možeš?
- Onako, bez veze...
