Мирослав Максимовић: Животиње
Ишчезавају, многе ишчезавају. Зграде освајају шуме,
град се раскомочује
у мирисним и цветним пољима
и нервозно стреса
ликове и лава и јарца и лаког коња
са фасада.
Нема урлика
што је знао да уједини простор.
Мислим на једног тигра
што је знао да прескочи ограду,
да нас наоружа страхом.
Од чега да те загрљајем
Заштитим?
Исецкане, многе су исецкане
- тек у јеловницима се множе.
Издељене у подкласе -
рамстек бифтек
крменадла вешалица
ребарца мозак папци:
моја органска веза са животом.
Где је руно топло од умирања
да се огрнем?
Човек у сивом оделу
улази у хиљаду канцеларија
да би зарадио за љубав
велику празну просторију
с окаченим државним сликама.
Топе се, испаравају.
Тек облак задржи облик коњске главе,
погледа град мутним оком,
затим пљусне киша
и писац чује како на окну собе
нараста и јача топот
ишчезлих чопора
и крда.
