Михајло Жилин: Глас
Живим у близини железничке станице. Станица је прилично мала – ништа посебно. Раде тамо обични људи, већином мушкарци. А преко ноћи, до моје зграде допирају женски гласови диспечера. Диспечер мора да обавештава раднике у станици и да размењује информације преко интерфона. Али понекад, поготово ноћу, жена диспечер заборави да притисне неко дугме, и онда се све што каже оним својима лепо чује. И тако док лежиш у кревету, слушаш неку причу која је намењена неком мушкарцу који обилази и проверава шине. Лежиш и мислиш у себи: шта ли одговара тај мушкарац – јер одговори који стижу преко интерфона не иду у звучнике. Одговори се не чују. Чује се само женски глас, који прича, а онда нешто одговара ко зна коме тако гласно да се то чује у целом блоку. Све је то дирљиво и помало тужно, јер не постоји ништа једноставније него да замислиш да то теби нека непозната жена прича, а твој се глас не чује јер немаш шта да кажеш нити разлог да одговараш.
Комментарии