Косово, држава коjе нема. Четверти део.

Epigraf: "Oduševljeni smo napretkom postignutim na Kosovu" - ambasador SAD u UN Zalmaj Halilzad.

Srpska oaza Gračanica sa oko 15 hiljada stanovnika udaljena je 8 kilometara od Prištine sa pola miliona gradjana. Razgovaramo sa direktorom Centra za socijalni rad Slobodanom Milićevićem. U socijalnoj sferi Gračanica ima čime da se pohvali - ovde se ostvaruje program pomoći starijim osobama, deca-siročad nalaze nove porodice, a omladina ima gde da stekne obrazovanje. Štaviše, ovde radi muzička škola.
Ali ima i ozbiljnih problema - lokalne ne-Albance zastrašuju i kradu im imovinu. Zato je malo onih koji rizikuju da drže stoku, iako je poljoprivreda glavna grana u ovom kraju. Izraz "jedan k'o nijedan" na Kosmetu se može bukvalno tumačiti. Prema rečima gna Milićevića, na njivu se ni u kom slučaju ne sme ići pojedinačno, već samo u grupama - što više ljudi, to je manja verovatnoća neke provokacije. Situaciju sa bezbednošću pogoršava još jedan faktor. 

"Kod nas nema svoje policije, postoji Kosovska policijska služba. Na žalost, srpski policajci koji su tamo ranije služili opozvani su prema sporazumu sa tadašnjom vladom u Beogradu, tako da su ostali samo Albanci. Ponašaju se korektno... ali mnogo i kažnjavaju novčanom kaznom. Kako se gradjani odnose prema njima? Naravno da ima izvesne napetosti - kada je takva situacija u pokrajini. Sada ministar za Kosovo i Metohiju vodi dijalog sa predstavnicima UN da Srbi ponovo rade u kosovskoj policiji. Naši policajci pristaju na to, ali samo pod komandom UN,a ne Kosovske policijske službe. Bilo bi bolje za narod da sastav bude mešovit - više poverenja, nekako sigurnije".

Ruski novinari koji su svraćali u Gračanicu čuli su lokalne priče da kosovski policajac može, zaustavivši auto, da posavetuje Srbinu da se "čisti iz naše države". Lako je pogoditi na čiju će stranu stati policajac-Albanac u slučaju izbijanja nekog konflikta.

Pored Gračanice postoji jedno improvizovano naselje, - umesto kućica sa crvenim krovovima stoje gvozdeni kontejneri u kojima žive Srbi proterani sa rodnih ognjišta. Rusija je predala ove kontejnere kao neodložnu pomoć još 2004. godine. Vreme prolazi, a privremeni stanovi postali su stalni. Izmedju kontejnera na konopcima visi rublje. Napolju se nalazi i jedna jedina slavina - situacija sa vodom i strujom je grozna. Takav je ovdašnji život. Radovan Perić je ranije živeo u Gnjilanama, ali od srpskih kuća tamo su ostali samo zidovi. Povratak nije moguć: opet će napasti - kaže on. Srbi koji ovde žive ne polažu nikakve posebne nade u budućnost - jasno je da ih je rukovodstvo već otpisalo.

Živimo ovde užasno - priča Radovan Perić - nema nikakvih uslova. Uskoro ćemo poludeti, ali niko ne obraća pažnju na naše probleme. Mi smo živa bruka za Albance. Sramota je govoriti o statusu Kosova, ako ljudi ovako žive. Oni kupuju zemlju, grade kuće da bi proterali Srbe. Nikakvi kosovski ministri, nikakav premijer Hašim Tači nisu nam dolazili da vide kako narod živi u "demokratskoj" republici. A živimo kao prosjaci, dovoze nam hleb i supu, i to takvu da je ni pas ne bi jeo.

Prema rečima Radovana Perića, zaboravili su ih svi - i srpske vlasti, i Medjunarodni crveni krst. Živeli smo u Jugoslaviji kao dobri prijatelji - seća se on i upućuje kosovskom premijeru pitanje: - gde su Srbi koji su se vratili u svoje kuće?

Nastavljamo naše putovanje. 9. oktobra Makedonija i Crna Gora priznale su nezavisnost Kosova. Te noći je u opštini Lipljan spaljena srpska kuća. Prvi put je gorela 2004. kada su širom pokrajine vršeni pogromi. Srećom, ovog puta niko nije poginuo - kuća je bila prazna. Ujutro smo stigli u opštinu da se sretnemo sa njenim predsednikom, uzgred rečeno, jedinom na Kosmetu pripadnicom lepšeg pola na tako odgovornom položaju, Suzanom Stanković. Lipljan je bio prvo naselje na našem putu gde čovek, skrenuvši iz jedne ulice u drugu, može preći iz srpskog u albanski deo i obrnuto. Pre svega minut pored naših kola promicala su lica albanskih djaka, a sada seoskim puteljkom idemo prema privatnoj kući koja je sedište opštinske administracije.

"1999. godine u selu Staro Gradsko bilo je ubijeno 11 srpskih žetelaca. Sada na ovom mestu Albanci pokušavaju da podignu kuće za veterane terorističke Oslobodilačke vojske Kosova - priča nam gdja Stanković. - Bukvalno pre mesec dana oskvrnavili su srpsko groblje, otkinuli slova sa nadgrobnih spomenika. Pri tome, prvo je kružila informacija da su to, navodno, učinili Srbi da prodaju metal i tek zatim je privedena grupa Albanaca".

Albanci su, možda, paljevinom srpske kuće proslavili priznanje nezavisnosti Kosova od strane još 2 države - pretpostavili smo mi. Ispostavilo se da do takvih incidenata ne dolazi samo u "svečanim prilikama". To je već redovna pojava.

Jedna od popularnih metoda kosovskih Albanaca su mahinacije sa zemljom. U opštini Lipljan lokalno albansko rukovodstvo daje svojim sunarodnicima pod zakup na 99 godina zadružnu zemlju koja, prema dokumentima, pripada Srbima. Položaj ovih parcela vrlo je podesan - izmedju nealbanskih sela, pa se mogu fizički podeliti tako da ostanu manja ostrvca u velikom albanskom moru.

Pomoćnik predsednika opštine Saša Morača pokazuje nam fotografije na mobilnom telefonu - srušena zgrada srpske škole podignuta još u 19. veku. Ova škola je bila simbol - objašnjava on - jer u Lipljanu nije bilo nijednog čoveka bar nekako ne vezanog za nju. Zgrada je srušena ne zato što je zastarela, već radi uništenja svakog srpskog traga, sigurni su naši sagovornici. - Srbi se ovde nisu učili. Ma kakvi, Srbi ovde uopšte nikada nisu bili.

"U opštini mnogi, medju kojima i porodice sa više dece, žive samo od socijalne pomoći - nema posla. - Šteta što niste došli u sredu kada je kod nas prijemni dan i ljudi dolaze sa svojim problemima. Videli biste pun hodnik dece" - kaže Suzana Stanković i čita nam jednu od molbi donetih u kancelariju.

"Molim da mi izadjeće u susret. Udovica sam, Albanci su ubili muža na putu u opštinu Štrpce. Ja sam samohrana majka, imam troje male dece, mi smo bez sredstava za život." To je žena jednog od poginulih Srba. Kada se sve to desilo, upravo je čekala treću prinovu - objašnjava predsednik opštine. - Tako da njen poslednji mališan nikada nije video oca. Ona ne radi i, uz to, mora da plaća stanarinu..."

Idemo prema spaljenoj kući, prolazimo kroz sobe. U jednoj od njih vidimo sliku deteta sa nagorelim krajevima i knjige. Do udžbenika "Srpski jezik i kultura izražavanja" koji takodje leži ovde vatra nije stigla, što je, možda, simbolično. Isto ovde, na podu, stoji flaša sa rastvaračem koji je, po svoj prilici, i iskorišćen za paljevinu kuće. Kroz prozor vidimo 2-cu albanskih vatrogasaca koji zainteresovano prate kretanje osoba sa foto-aparatom. Treba reći da su se danas vatrogasci pojavili odmah, što je i logično: vatrogasna stanica nalazi se na nekoliko desetina metara odavde. A u noći kada je izbio požar došli su da ga gase tek pošto je cilj bio postignut - kuća je izgorela, lokalni Srbi su zastrašeni.

Naravno da snage Kfora moraju nešto suprotstaviti agresivnim dejstvima kosovskih Albanaca. Jer, njihov zadatak je upravo održavanje reda. Uzgred rečeno, pripadnici Kfora izgledaju, po pravilu, vrlo impozantno - ovi stasiti muškarci bi mogli biti junaci nekog akcionog filma. Istina, njihovo držanje nije baš uvek adekvatno spoljašnosti. Potpredsednik opštine Lipljan Slavko Janićijević priča kako se jednom u lipljanskoj školi koju su pohadjala srpska deca desio incident: decu je obišao Albanac sa automatom, i to kada su pripadnici Kfora bili u blizini...

"Albanac pred njihovim očima vadi automat, okreće se i puca. Pripadnici Kfora trče u svoj oklopni transporter. Kada su se ukrcavali u vozilo, čak im je oružje ispadalo. Da, da, ispala su 2 automata i 2 pištolja. Zatvorili su se u vozilu i čekali dok se situacija ne umiri, pa su mu dali vreme da ode. On je ispucao jedan šaržer i hteo da ga zameni punim koji se, medjutim, zaglavio. Onda je Albanac stavio automat u gepek, ukrcao se u kola i otišao".

Iz Lipljana idemo u opštinu Novo Brdo. Svojevremeno, Koordinacioni centar za Kosovo i Metohiju podigao je ovde savremenu administrativnu zgradu. Posle proglašenja nezavisnosti Albanci su je prisvojili. Sada se iznad zgrade vijori nova kosovska zastava, a pored nje stoji grupa Albanaca koje je jedan od naših saputnika upitao gde se, zapravo, nalazi srpski deo sela i administracija. Pratili smo dijalog iz automobila. Pošto nismo čuli reči, činilo nam se da je razgovor miran, pa čak i konstruktivan. Kako smo kasnije saznali, ovaj 3-minutni razgovor bio je vrlo opasan: Albanci su nas vrlo sumnjičavo posmatrali i nisu mogli da shvate đta ovde traže ljudi iz Beograda, šta će im srpske vlasti i o kakvim se srpskim vlastima uopšte radi kada je ovo nezavisna država Kosovo.

Naš saputnik se sa poslednjom tačkom nije složio, pa je podsetio da je Kosovo i Metohija po zakonu srpska pokrajina, uljudno se oprostio i ukrcao u kola. Krenuli smo u srpski deo sela, gde smo iz hodnika administrativne zgrade kroz oštećeni krov mogli da vidimo nebo bez ijednog oblačka - takvi su uslovi u kojima lokalne srpske vlasti moraju da rade. U 13. veku selo Novo Brdo bilo je veće od Londona, ovde su se nalazili čuveni rudnici i saski rudari su dolazili ovamo da se uče zanat, dok su žitelji ovog sela išli u Italiju i Španiju da prenose svoja znanja. Sada srpski deo Novog Brda ima nešto više od hiljadu i po stanovnika i, kao što kaže predsednik opštine Stojan Stanišvić, Srbi često napuštaju ovaj kraj.

"Kod nas su 3 ili 4 porodice već otišle u inostranstvo. Još 2 porodice koji su se spremale za odlazak u Švajcarsku ili Norvešku ipak nisu mogle da odu. Platile su 2,5 hiljade evra, ali sa papirima nešto nije bilo u redu, pa su morale da ostanu. A omladina često odlazi u Srbiju da nadje posao. Bez posla, bez nekih konkretnih koraka Ministarstva za Kosovo i Metohiju i naših organa vlasti biće nam teško da ostanemo ovde..."

U pokrajini radi nekoliko nevladinih organizacija koje "pomažu" Srbima da se presele. U ovim programima odlaska sa nestabilnog Kosova u inostranstvo, u bogate evropske zemlje, uvidjamo neku podvalu. Na prvi pogled, to je realna pomoć ljudima koji nemaju posla, niti sredstava za život. Sa druge strane, ove organizacije podstiču Srbe na napuštanje svoje zemlje. Nameće se pitanje: da li se to čini iz humanosti ili u interesu kosovskih Albanaca?

Uostalom, znamo da neki stvarno to čine iz plemenitih pobuda. Nekada je poznati ruski istoričar i društveni radnik Natalja Naročnicka predlagala da se kosovskim Srbima pruži pomoć u preseljavanju u našu zemlju, u slabo naseljene rejone sa velikim ekonomskim potencijalom. Najbolji odgovor na ovu inicijativu dala je tadašnji otpravnik poslova Srbije u Rusiji, a danas ambasador Jelica Kurjak koja se zahvalila gdji Naročnickoj i rekla da narod treba da živi u svojoj zemlji. Dakle, zadatak države je da mu to omogući.

Pogovor. "Mogu sa sigurnošću reći da moja vlada neće dopustiti nikakvu diskriminaciju u pogledu kosovskih Srba. Naprotiv, potrudićemo se da sačuvamo pozitivnu atmosferu tolerantnosti i saradnje." Iz članka premijera Kosova Hašima Tačija u listu "The Wall Street Journal". 
Kao što se kod nas u Rusiji kaže, "laže i ne crveni".

Nastavak sledi

Materiali su dobieni od Ksenije Tošić i Timura Blohina