Косово: Држава које нема. Пети део

"Ми инисистирамо на независности Косова и постићи ћемо то овим или оним путем "- државни секретар САД Кондолиза Рајс. 
Налазимо се у малом кафеу поред пута у општини Витина. За суседним столом седе Срби, разговарају, пију пиво, поред њих исто то раде Албанци. Они с времена на време прислушкују наш разговор и смешкају се нашим шалама - српски одлично разумеју. Пада на памет мисао да сеоски рад мири људе. И заиста, атмосфера се чини врло мирном. Посебно ако не знамо да су пре рата Срби живели у 20 од 43 села општине,а после 1999. године остало их је у свега 6, и многа сеоска добра и шуме узурпирали су Албанци. Чекамо председника скупштине Дејана Москвича, којег смо буквално одвојили од рада на пољу. Он нам говори о једном од главних проблема општине - шверцу. 

"Ми смо у пограничној зони са Македонијом, која је више пута била жариште нестабилности. Ова зона је врло погодна за шверцере, јер границу скоро нико не чува. КФОР је једно време радио како треба, али то како треба под наводницима. Сада се нико тиме не бави - нема граничара, војника. А тамо цвета шверц, то знам тачно, расправљали смо о томе на састанцима. Пре проглашења независности Косова стално смо одржавали састанке са представницима КФОР-а, са Косовском полицијском службом. Знали смо ситуацију, могли смо нешто да предузмемо, сада, после 17. фебруара то је немогуће". 

О томе да је Косово рај за шверцере пишу одавно. На пример, истиче популарни руски лист "Комсомољскаја правда", један теретњак са бананама послат са Косова у Македонију може да донесе до 10 000 евра добити, а у истој тој Приштини у продавницама могу да се купе раскошна Арманијева одела за 70 евра. 

Јасно је да када је реч о једној од главних ставки косовског буџета, шверцу наркотика, суме су на десетине пута веће. Само тешко да бисмо успели да сретнемо Албанца који би се пристао да говори на ту тему.

Крећемо у општину Штрпце, у којој ћемо провести завршна два дана путовања. Али о томе следећи пут. За сада вијугавим планинским путем долазимо у манастир Свети Арханђели који чува немачки контигент КФОР-а. Фотографисати војне објекте на Косову је забрањено. Наши сапутници упозоравају: са Немцима је у том погледу ђаво однео шалу. Ако нешто примете, бришу информације са флеш-карте. Високи мишићави плавушан, војник са уредном брадицом узима наша документа, враћа се, пушта нас, поново дајемо пасоше, добијамо пропуснице, и коначно улазимо на територију манастира, тачније оног што је од њега остало после напада Албанаца 2004. године, када су манастир такође чували тако педантни у погледу докумената немачки војници КФОР-а.

Манастирски комплекс је градила значајна личност српске историје, цар Стефан Душан у 14. веку. Век касније Турци су разорили манастир и он је почео да се препорађа тек 1995. године. Оно што се десило после 9 година не сме се назвати другачије него организована најезда варвара. У пратњи брата Станка идемо територијом манастира, он нам показује гроб Цара Душана, који је покушала да отвори бесна гомила, и говори нам о ономе што се десило тада, 17. марта 2004.

"Гомила Албанаца је кренула из Призрена, не знам колико их је било. Све је било врло добро организовано, неможе се замислити да су то урадили стихијски. Са планина, са стране пута, са свих страна почели су да навиру Албанци. Немци су били на истом месту где и сада - они су евакуисали братију, а све остало су оставили Абланцима - молим... Албанци су ушли, запалили цркву, запалили све што су могли како би нанели што већу штету... Немци су стајали и гледали са стране - такво су наређење имали. Они су са Албанцима преговарали 10-15 минута, и то је време искориштено да се изведе братија, да и њих не спале заједно да манастиром, затим су Албанци ушли и започео је пир..."
Сада монаси живе у малом конаку, овде их је свега осам људи. Односи са немачким контигентом су добри, говори Станко, неки долазе код нас да пију кафу, занимају се за наше служење. Показују нам икону светог новомученика Харитона, сабрата манастира Свети арханђели... 

"1999. године Албанци су га отели у Призрену и после извесног времена његово тело је било пронађено... нећу да вам говорим у каквом стању. У најстрашнијем које можете да замислите. Његова глава није ни пронађена. Обезглављено тело, унакажено... Идентификовали су га по бројаници и пасошу који су му лежали у џепу. После бомбардовања, када су дошли миротворци да нас чувају, он није желео да напусти Призрен... "
"У манастир често долазе новинари, говори нам Станко. Само што многе од њих брину чудне ствари. На пример, игуман Светих арханђела има специјалну сателитску везу - како би сви српски манастири на Косову могли да буду међусобно у контакту. Овај детаљ је из неког разлога био мал те не главни за једну немачку новинарку, која је писала репортажу о манастиру. Можда је она тражила потврду хипотезе да је српско свештенство у вези са органима Државне безбедности? И заиста, људи су углавном са неколико факултета, технички потковани, полиглоте..." 

Следећи пут са братом Станком ћемо се срести у селу Велика Хоча, где смо заједно стигли на празник завршетка лета, тачније Михољдан. Према нашим субјективним оценама, то је још и дан радости, сунца и вина. Овде, у винари Цара Душана, оно се прави од 14. века, говори Марко, који се са шеретским осмехом представио нама, руским новинарима, као „демократски оријентисани поп".
У селу Велика Хоча је 12 цркава, а становника око 750. Мушкарци на тргу продају своје младо вино, радо нуде оне који хоће да пробају, овде је и вашар, а у дому културе концерт на који већ хита група младих у народним ношњама. Без обзира на ризик, из свих крајева Косова овде су се сјатили Срби.
У трагању за егзотиком дошло је и мноштво странаца. Српско Косово живи, у то није било сумње од првог дана, и као што видимо, уме да се весели и празнује. Али стални сапутник празника су понека кола међународне полиције - како би „безбедно" могло да се радује.
Село Ораховац је следећа тачка нашег пута. Овде су 1999. године локални Албанци протествовали против увођења руског контигента КФОР-а. "НАТО - да, Руси - не!" - скандирали су тада демонстранти и правили барикаде... 17. марта 2004. године (као што знамо, то је још један значајан датум за успостављање косовске државности), када је талас насиља протутњао читавом покрајином, Албанци су у Ораховцу жестоко претукли српску породицу, запалили и срушили неколико кућа.
У селу је данас пусто. Многи су отишли у Велику Хочу на празник - можда је зато људи тако мало? А шта ће на улицама је незамењиви елемент косовског пејзажа - бодљикава жица? Ораховац је, ако можемо да допустимо такву формулацију, „музеј Срба", једна и по српска улица.
Како нам је причао бивши координатор општине Марјан Шарић, у Великој Хочи и Ораховцу српско становништво се после 1999. смањило пет пута. Али безбедносна ситуација се, по његовим речима, осетно побољшала - од 2006. није се десио ни један инцидент. Мирно је већ неколико година, потврђује бивши учитељ локалне школе, али ко зна шта ће бити даље? И шта је цена тог мира, па то што сада у српској школи има два ученика у разреду, а укупно је 45 ђака, зато је и учитељ „бивши". Тешко је без људи, каже он и прича о односима са Албанцима... 

"Неко ко је раније имао добре пријатеље међу Албанцима, сачувао је односе, а они који се нису подносили, и сада се не подносе. Не идемо у њихов део, они код нас долазе, продају овде нешто, мада и немају више коме да продају, од тога и живе. А што се тиче будућности овог места, не знам шта да мислим - свка породица је нешто купила у Србији - плац, кућу. Овде Срби све продају - куће, њиве, станове... "

Пролазимо неколико - да тако кажемо - кордона бодљикаве жице који у случају агресије Албанаца могу лако да се размотају и затворе улицу. Старији Албанац продаје у српској улици грожђе. "Како се ваши пријатељи Албанци односе према томе што контактирате са Србима?" - питамо ми. "Неки поричу, неки не, људи су разлчити", каже он. Од старијег житеља Ораховца сазнајемо да овде он живи већ 45 година и све је прилично мирно, без конфликата. Било је наравно мало, али ту се ништа не може, простодушно говори он и изражава уверење да ће се односи побољшати. 

"Наравно, из дана у дан, другог изласка нема. Народ треба да живи, једе. Ово је наравно криза, али она ће се разрешити. Са већином у околини ја се дружим". 

Ако је тако, шта ће овде бодљикава жица, поставили смо логично питање. О томе старији Албанац говори са очигледним огорчењем: 

"Свашта се дешава, не можеш сваког да научиш како да се понаша. Свако има своје мишљење. Ја се за себе не бојим. Никада се нисам бојао. И за време рата овде сам долазио и нико ме није дирао". 

Уосталом, бодљикава жица не стоји овде да штити Албанце од Срба, напротив.
Дошли смо у Ораховац на дан сахране курира локалне школе - 1998. године њега су отели и убили албански екстремисти. После десет година, захваљујући анализи ДНК, утврђен је његов идентитет. На гробљу разговарамо са гробарима, који су упркос професији расположени оптимистички. "Живимо нормално. Ишао сам у Србију, али сам се вратио", говори Циганин са руским именом и српским презименом Сергеј Столић. "Овде сам се родио и остаћу овде заувек, само ако сви оду, онда и ја", говори они додаје да у албански део иде и уопште се не плаши. У дискусију ступају његове колеге: 

"Сви тамо иду, нормално, али иду заједно, а сами само на сопствени ризик, говори други гробар. Ма не, нико нас сад не дира, умешао се трећи. Мислим да ће овде све бити добро, и даље ће Срби и Албанци живети овде заједно".
Коначно гробар Сергеј Столић каже „Све је ОК! и ми крећемо у Штрпце. 

Поговор. 
"Нек су проклети колонисти... 
Игноришите патронажу, 
Скините им повезе са очију 
Натерајте их да прогледају... "
Из композиције исландске певачице Бјорк „Прогласили независност!" коју је она посветила Косову 

Изазива поштовање политичка писменост уметнице - исту песму она је упутила становницима Фарских острва, Гренланда, као и Баскије.

Наставка следи!

Материали су добиены од Тимура Блохина и Ксениje Toшић