Neka nova Moskva
Da se ne varamo, nije Moskva isto što i Rusija.
Rusija je zbir mestašca bez imena i prezimena gde se greje na drva, pije votka, svira harmonika i preživljava duga zima. Moskva je država u državi, grad snova i iluzija, u neku ruku ruski Holivud. Za njim se čezne, u njega se dolazi u potrazi za uspehom i bogatstvom, do kojih samo neki retki srećnici uspeju da dođu.
Znali ili ne, Moskva se u našoj pisanoj istoriji prvi put pominje u muškom rodu, kao Moskov. Bilo je to u ono daleko doba kad su svetom vladali naoružani muškarci, te je ovo ime gradu savršeno odgovaralo. Ali tokom vremena je došlo da Moskva promeni pol (bio je to, izgleda, prvi slučaj te vrste na našem podneblju). Taj je događaj u stvari jako logičan jer Moskva u svojoj biti jeste žena, ćudljiva, uobražena, kapriciozna. Moskva vam je jedna starija gospođa, osamsto joj je i kusur, a sve bi da se koketira i da bude lepa. Pa tako stavlja šminku neonskih reklama preko starih fasada, prikriva praznine lažnim zubima staklenih zgrada, niže oko vrata ko zna koji krug umesto ogrlice.
Stara Moskva spolja skoro i da se ne vidi. Oterali su je iz glavnih ulica, sa svih mesta gde se dešava nešto zanimljivo, pa se polako roni i dotrajava u sokacima iza bedema novih zgrada. Teško ćete naći ona mesta o kojima ste čitali kod ruskih pisaca. Istina, gospodske zgrade duž bulevara još uvek su tu, ali kraj njih danonoćno juri nepresušiva bujica automobila. Današnje Margarite što šetaju Tverskom pre će svratiti u neki butik s izlogom punim skupocenih stvari nego skrenuti u sporednu ulicu, a Majstori poslednjih godina, uglavnom, ostaju neprimećeni. Puškinov spomenik u centru istoimenog trga danas ima istu dosadnu funkciju kao i beogradski Konj: da se kod njega čeka mladi svet, a njegovu nekadašnju slavu uživa jedan drugi Puškin, skupi restoran u blizini.
Ako se Moskvi uopšte može odrediti stil, onda je njen stil kič, doduše, jedna simpatična vrsta kiča koja ne može a da vam se ne dopadne. Razmetljiva kao svaka žena, Moskva u svom nastojanju da drugima pokaže svoju lepotu i bogatstvo često preteruje. Ovde se pije šampanjac pre podne i nosi skupoceno krzno u metrou, ali je i to deo života na moskovski način. Oni što žive ovde teraju kera, ili sanjaju da to mogu, ili su u zabludi da to rade. Ako zastupate neku drugu filozofiju, onda nema šta da tražite u ovom gradu. Moskva prezire cicijašluk i ne podnosi bedu, pa njeni stanovnici, ma iz koje rupe dolazili, uvek izgledaju kao da su svakog trenutka spremni da se slikaju za naslovnu stranu.
Moskovljani su zapravo jedan skup pridošlica kojim njihov novi dom, njihov grad pruža identitet, i to preko negacije identiteta. Po ulicama Moskve priča se bezbroj jezika i dijalekata. Lica njenih stanovnika su lica onog severnog slovenskog tipa, ali i tamnoputa južna, široka azijska i lepa lica dece iz mešanih brakova. Kad već ne može stvoriti jednu autentičnu atmosferu, Moskva bar može ponuditi diverzitet. Doručak na engleski način, hačapuri ili šaurma da se prezalogaji, ručak u japanskom restoranu i kafa iz Starbucks-a, tako to ide ovde. Moskva liči na jednog čoveka koji vešto barata frazama iz više stranih jezika, a nijedan nije savladao do kraja. Njen neponovljivi duh upravo se rađa tamo gde prestaje svaki individualni stil, sve lične i nacionalne osobine. Da se postane Moskovljanin nije potrebno učiti istoriju grada i u mukama uvežbavati ruski akcenat. Svako ko živi u Moskvi može se osetiti njenim delom, pa i vi.
Foto Lole Bubiћ
