Lepe male Moskovljanke

Verujem da nema tog stranca koji dolazi u Rusiju, a pri tome bar na kratko ne pomisli na Ruskinje i ljubavne avanture koje tu mogu nastati. Šta je to toliko uzbudljivo u našim ženama, zaista ne znam da kažem, ali je nesumnjivo da to nešto postoji. Evo, pre neki dan sam pročitala izjavu jednog britanskog režisera koji kaže: „Moja nova cura je strašno egzotična – ona je Ruskinja!“. Za muškarce sa područja bivše Jugoslavije Ruskinje, doduše, nisu egzotične, ali jesu – privlačne. Verovatno ih plave oči i svetla put podsećaju na ono iskonsko slovensko što nosimo u sebi, a sentimentalni Srbi i Crnogorci možda sanjaju da preko neke lepe žene zagrle – majku Rusiju!

            Kada dođete u Moskvu, najpre uočite da su Ruskinje zaista lepe. Da je svaka pojedinačno lepa, dobro, skoro svaka. Onda vam se polako počne menjati ona klasična slika ruske lepote koju ste sa sobom poneli iz domovine. Videćete crnokose i crnomanjaste Ruskinje, Ruskinje sa azijski uskim očima, čak i crnkinje koje su rođene Moskovljanke i ne govore ni jedan drugi jezik osim ruskog! Pošto su se u Moskvi stvorili uslovi za tako veliki protok ljudskih masa, čak i čitavih naroda, naš je grad postao pravi rasadnik lepote. Ona je ovde svuda prisutna, a nikada nije jednolična, nikad dosadna.

            Moskovljanke su sasvim posebna vrsta žena. Prvo, retko koja Moskovljanka je rođena u Moskvi! Dolaze iz provincijskih gradova i sela, dugo se ne mogu naviknuti, mrze meštane, koji su tako zanosni i podrugljivi, a onda jednog dana i sami progovore s moskovskim akcentom, razvlačeći samoglasnike, i kažu: „Pa gde su krenuli svi ovi, mislim, Moskva stvarno nije od gume!“ Jedan po jedan, izbace sve stare komade odeće koje su donele iz svog rodnog mesta (a ranije su im izgledali tako lepi), pa se preporode u novoj garderobi, sa lepom frizurom i savršenim solarijumskim tenom. Kada dođu u svoj rodni grad, svi im se dive, ni njihove majke u ovim lutkicama sa naslovne strane ne mogu prepoznati rođene ćerke, uostalom, one tamo i ne dolaze često jer više nemaju šta da rade u „toj rupi“.

            U Moskvi vlada kult lepote. Moskovljanke jedan veliki deo svog slobodnog vremena posvećuju proučavanju modnih časopisa, odlascima na manikir i pedikir, traganju za dizajnerskim komadima odeće po rasprodajama i tokom sezonskih sniženja. Ovde je sve potčinjeno zahtevu da se bude lep. Nigde osim u Moskvi se ne nose tako visoke štikle u tako neprikladnim situacijama, tako kratke suknje u tako hladnim danima, tako izazovna šminka u svakodnevnim prilikama.

Moskovljanke su svesne da nemaju ništa osim svoje lepote, nemaju porodična imanja koja će im obezbediti život bez briga, nemaju imućne očeve  da im kupe stan i auto, pa nastoje da ovo svoje jedino bogatstvo daju samo onom ko je u stanju da ga skupo plati. Zar i ja ovako da završim, misle užasnute dok gledaju svoje ugojene majke u kućnim haljinama kako pune paprike, ne, nipošto.

Prava prilika za jednu lepoticu iz Moskve jeste stranac koji radi u Rusiji, ali će se jednog dana vratiti kući u Španiju ili Francusku i povesti sa sobom svoju mladu verenicu, koja ne zna ni jedne jedine reči na njegovom maternjem jeziku. Devedesetih je bio nadaleko čuven noćni klub Night flight u Tverskoj ulici, gde su stranim biznismenima skupo naplaćivali ulaznice i piće, a lepe devojke puštali besplatno. Mnoge priče koje su počele za stolovima ovog lokala završile su se u nekim sasvim drugim krajevima Evrope i sveta. Danas su poznatiji restorani Aist i Puškin, ispred čijih su ulaza uveče parkirani skupi automobili. Unutra doterane devojke celo veče razvlače jednu čašu mineralne vode sa limunom i čekaju princa koji će ih izvući iz sive stvarnosti i odvesti svojim usijanim kolima u neki bolji, srećniji život.

Najčešće ga nikad ne dočekaju. Ili ih princ ostavi već sledećeg dana, ili za mesec dana – da li je to uopšte bitno. Onda jučerašnje zanosne lepotice pristanu na nekog sasvim običnog momka sa plavim šiškama, inače, dobrog, vrednog i poštenog momka. Znaju šta ih čeka na kraju, ali odugovlače svakodnevnu torturu života u braku dokle god je moguće – traže da im kupuju cveće, da im poklanjaju nakit, da ih vode u kafiće i na prekomorska letovališta. Ali i momci nisu glupi – polako ali sigurno ih teraju u klopku, onda sledi upoznavanje sa roditeljima, onda skuvaj-mi-supu, i više nema povratka – devojke, ove skupocene zveri, ove čarobne paunice, zauvek ostaju zarobljene. Onda se ugoje, i gle – pune paprike dok ih mazne, tek iždžikljale ćerkice gledaju sa čuđenjem i nevericom. Ali, to je već sasvim druga priča.

Dok nije počela jesen, sedite ispod suncobrana nekog kafića u Starom Arbatu ili Kamergerskom i uživajte u pravoj paradi lepote koja se odvija pred vašim očima.